QUEL MALEDETTO TRENO BLINDATO a.k.a. THE INGLORIOUS BASTARDS (1978)

REŽIJA: Enzo G. Castellari

ULOGE: Bo Svenson, Fred Williamson, Peter Hooten, Michael Pergolani, Jackie Basehart, Ian Bannen

Molim vas, zapitajte se na trenutak: zašto gledam filmove? Pitanje je to sa naizgled jednostavnim odgovorom. Ali da li je zaista tako? Ili on iziskuje malo bunarenja po sopstvenoj psihi? Neko u sedmoj umetnosti vidi način za prikupljanje znanja o stvarima koje ga zanimaju; drugi je, pak, koriste za istraživanje i opipavanje manje poznatih prostranstava ljudske prirode; dok treći, na primer, filmu dopuštaju da im prekrati vreme i zabavi ih. Ako pripadate trećoj skupini ljudi, bocnite dugme na plejeru, ubacite disk sa ovim filmom, i predajte se svemu što vam on sprema. Ako je mogao Tarantino – zašto ne biste i vi?

Naime, pomenuti filmadžija je ovaj film uočio još dok je, mlad i zelen, gutao filmove i čupkao iz njih najbolje delove da bi ih kasnije, kada je stasao da stane iza kamere, izmenio, doterao i poređao onako kako on želi. Prvo što mu se svidelo u vezi sa ovim naslovom Enca Kastelarija bilo je ime – zapravo, ime koje je film koristio u Sjedinjenim Američkim Državama – toliko da je otkupio prava na njega i iskoristio taj naziv, u donekle iskvarenom obliku, za svoje remek-delo iz 2009. godine.

I, manje-više, to je sve što je posudio. Dakle, njegov film nije rimejk macaroni combat pucačine kojoj ću danaske posvetiti malo pažnje, već više omaž režiseru i samom njegovom delu. Priča je potpuno drugačija – umesto Kventinovog malog voda ispunjenog jevrejskim vojnicima žednim okupatorske krvi, imamo, kao u Aldričovom klasiku The Dirty Dozen, skupinu ološarije, secikesa i dezertera, s tim što su ovde oni na putu za izručenje vojnom sudu. Negde u Francuskoj, njihov konvoj biva presreten od strane nemačke avijacije, a napad preživljavaju samo petorica zatvorenika. Izbegavši izvođenje pred lice pravde, banda nastavlja put ka Švajcarskoj, neutralnoj zemlji, odbijajući talas po talas nacističkih jedinica, a onda se pred njih stavlja misija kojom mogu sebi obezbediti slobodu.

Grupu čine kukavica Berl, koji zazire od rata i čezne za kućom; kleptoman Nik, kosmati italijanski brkajlija sa hrčkolikom navikom skupljanja sitnica koje ostaju za upucanim ljudima, sa facom nalik na frontmene nemačkih power metal bendova; Toni, arogantan i ni po čemu poseban lik sa rasističkim ispadima; Fred, objekat takvih ispada, tamnoputi kuler sa kubankom i omiljenim mitraljezom; i, na kraju, američki pilot, poručnik Jeger, koji je zbog neozbiljnosti dospeo u vojni zatvor. Nisu svi ovi likovi podjednako zabavni (ne govorim o njihovoj dubini i vremenu koje im film posvećuje), ali, realno, nekima od njih, kao poslednjoj dvojici, koje tumače Fred The Hammer Vilijamson i Bo Svenson, i nije potrebno mnogo da bi se istakli. Jedan je nezavisni Afroamerikanac, nešto kao Šaftov predak, drugi američki grmalj kao izleteo iz igrice Metal Slug, i to je sasvim dovoljno – njihova sama spoljašnjost i neki stavovi bazde na harizmu. Džeparoš Nik takođe ima nekoliko zanimljivih trenutaka, a činjenica da je to jedan od lošije sinhronizovanih likova čini celu stvar još interesantnijom, dok druga dvojica, Toni i Berl, nemaju posebno izgrađene ličnosti, iako igraju značajne uloge u filmu.

Na scenariju je radilo petoro ljudi. Je li konačni rezultat pet puta bolji od prosečnog, na kom radi jedna osoba? Ne. Stilski i formalno gledano, čak je i slabiji. Ali je tako prokleto zabavan, sa gomilom klišea, detalja pozajmljenih iz poznatijih i uspešnijih filmova, kao i skroz originalnih (čak i veoma dobrih) crta, te gledalac, u kiši metaka, sa bodycount-om od nekoliko stotina ljudi i eksplozijama na svakom koraku, teško obraća pažnju na eventualne nedostatke u tekstualnom području.

The Inglorious Bastards nisu čista kopija kultnih ratnih gromada poput The Dirty Dozen ili Pekinpoovog Cross of Iron, iako očigledne sličnosti postoje. Povremeno, malo znani epigon Enco Kastelari uspeva da natpeva svoje uzore i svoje delo učini lepšim za dušu gledaoca i lakšim za varenje, i to su trenuci zbog kojih ovaj film i postoji. Bitno je samo da mu se priđe sa prave strane; ako ne očekujete lekciju iz istorije ili morala i demonstraciju vrhunske glume, te svesno očekujete no brainer dinamiku bez predaha i malo alte Schule zabave, ova B-akcija je, deco draga, prava stvar za vas.