MAN OF STEEL (2013)

PIŠE: Sycophant

REŽIJA: Zack Snyder

ULOGE:  Henry Cavill, Amy Adams, Michael Shannon, Diane Lane, Russel Crowe, Kevin Costner, Laurence Fishburne

            Supermen, posebno u kontekstu filma, će većinu ljudi večno asocirati na benigno lice tragično preminulog Kristofera Riva. Njegovi filmovi, iako corny, poseduju nevini idealizam koji je potreban za istinski superherojski film. Supermen Se Vratio, polovični[1] reboot Brajan Singera je, pak, bio suviše nedorečen i nesiguran. I užasno dosadan. Ali je, i pored toga, nesumnjivo bio o Supermenu. I baš to je (suštinski) problem Snajderovog ostvarenja – što nije film o superheroju, ne zaista.

Svaka klasična priča poseduje srž - tematsku poentu - koja ne sme da se izgubi u adaptaciji, ili čitava adaptacija postaje besmislena[2]. Supermen je počeo kao tipična dečačka power fantazija, ali je ubrzo evoluirao u nešto više, priču o nadi u dobrotu uprkos svemu, i tako postao šablon za sve ostale superheroje.

Snajder - režiser inače sklon ekcesima – nije uspeo da uhvati i prenese esenciju te fabule i karakterizacije (koje praktično i nema), te je čitavo delo nekoherentno, isprazno, prepuno rupa u strukturi i logici. I najvažnije – completely missing the point. Verujem da to nije samo do Snajdera, čitava premisa (nihilistička, pseudo-realistična atmosfera) vrišti na maslo producenta Kristofer Nolana i scenariste Dejvid S. Gojera, poznatim po kolaboraciji na njihovoj Mračni Vitez trilogiji. Njihov Supermen pati od istog nedostatka kao i njihov Betmen – u pokušaju da ga predstave što realističnije, kao nekoga ko bi zaista mogao da postoji u stvarnom životu, izgubili su upravo ono što ih čini zabavnim – činjenica da ne mogu da postoje.

Superheroji su impozantne, mitske figure, moderne interpretacije starih legendi. Supermen je Herkul, sa današnjim senzibilitetom morala i empatije. Zbog toga je zanimljiv lik – što i pored sve te moći, voli i veruje u čovečanstvo, što je potpuno human, iako je vanzemaljac.

Jedna scena savršeno opisuje moralnu svest (i nedostatak iste) novog Kal-Ela: incident sa pijanim kamiondžijom u baru u kom radi. Uspeva da se iskontroliše i ne uzvraća, već izlazi napolje i uništava njegov kamion. Izuzmemo li to da kamion najverovatnije ne pripada njemu, već kompaniji za koju radi – kakvu je lekciju on (a samim tim - mi) trebao naučiti iz toga? Ako pretim kelnerima, moj kamion može biti smrskan? Jok, to je bila samo sitničava, neproporcionalna odmazda, kojom je potencijalno uništio karijeru i život čoveku zato što mu je - njemu, biću kom ne može ništa –  pretio.

Film tako tretira čovečanstvo – kao topovsko meso, mala, nebitna stvorenja koja lako (i masovno) umiru, dok ih Supermen i njegovi protivnici nonšalantno masakriraju.

Razumem rezon iza takvog razmišljanja, to bi se nesumnjivo zaista i desilo da postoje osobe sa takvim sposobnostima, ali čemu takav pravac, superherojski filmovi bi trebalo da zabave i inspirišu, da, dok ih gledate na trenutak zaboravite na stvarnost i osećate se kao derle dok mašta kako bi bilo strava da piči supersoničnim brzinama i benč-presuje planinski venac, ne da se posle njih osećamo iscrpljeno, zgranuto i klonutog duha.

Ostali elementi su takođe poražavajući - Kavil je solidan kao Kal-El, ali je njegov karakter bezličan, sa nula motivacije. Lois Lejn, aka Little Miss Exposition, je još gora – njen lik ne poseduje nikakav razlog za postojanje, sem da joj (nama) ostali objašnjavaju šta se događa. Najgori prestupnik je Fišburn, čiji lik, iako smo ga pre toga videli samo na par minuta u 1 ½ sceni, film pomno prati za vreme apokaliptične borbe na kraju, dok ljudi ginu na sve strane, kao da treba da nam je stalo za njega, iz nekog razloga.

Specijalni efekti su kvalitetni, ali ih je bilo previše - ekran je bio prezasićen dešavanjima, tako da oko nije znalo gde treba da gleda. Nije bilo prijatno za posmatranje, već naporno.

Ovo je film u kom je Supermen, u sukobu sa eugeničkim fašistima iz svemira, izazvao smrt par miliona ljudi (od toga sigurno nekoliko hiljada sopstvenim pesnicama) i razneo dva grada. Film gde nije superheroj, već neodgovorni vanzemaljac. Izlizani, šareni SF koji pokušava da maskira svoj nekompetentni scenario iza prepoznatljivog S logoa. Dajte mi film u kom Supermen prevazilazi sve neverovatne prepreke pred njim i spašava dan zahvaljujući svojoj snalažljivosti, ne samo moćima - to je what Superman is really about. Ovo svakako nije.

Ako želite da gledate akcioni ep u kom su superheroji ljudska bića (čak i kada to nisu), sa ličnostima - vrlinama i manama - gledajte Osvetnike. A, ako biste istinski mračni, ali dobro izrežirani i osmišljeni film, koji inteligentno ispituje prirodu superherojstva, preporučujem Šajamalalala... Šiamalama... Šaj...amalanov Nesalomljiv.

---

[1] Priznaje događaje iz prvog i drugog, ali ne i trećeg i četvrtog dela.

[2] Dobar primer kvalitetne adaptacije, koja se, i pored brojnih izmena, držala biti originala, a pritom ipak uspela da izgradi sopstveni identitet, je novi Šerlok.