REŽIJA: John Crowley
Postoji
li druga šansa? I pri tom ne mislim na program za naknadno osnovno obrazovanje odraslih, da se odmah razumemo. Može li neko, na primer, dobrano zabajbočiti
zbog svog ilegalnog postupka, i, nakon robijanja, izaći kao nov, čist čovek, iz
temelja izmenjen? Ili će u njemu i tada ostati ona kriminogena crta, učaurena i
izdvojena, ali utamničena iza posve nesigurnih rešetaka njegove duše? Ako se
može učiniti nešto da se karma podmiti i zavrti kormilo – šta je to, tačno? I ko, uopšte, donosi odluku o tome da li je neko zaslužio šansu za novi početak?
Ja vam, deco dobra, n'umem dati pravi, zadovoljavajući odgovor, ali sam zato u goste
pozvao svog dobrog prijatelja Džona Kraulija, režisera filma Boy A, koji možda može da pomogne.
(Lažem, prvi put čujem za čoveka, i daleko smo od druženja i razmenjivanja
ključeva od stana. Ali, iz nekog razloga, pogledavši ovo ostvarenje, uzgred,
zasnovano na romanu Džonatana Trigela (koji je, dalje, zasnovan na istinitim
događajima) – shvatio sam da mogu da mu verujem.)
Elem, na početku
filma, upoznajemo Erika, dvadesetčetvorogodišnjeg momka koji napušta KP dom/zatvor
zbog zločina koji je počinio sa ortakom pre četrnaest godina. Odležao je svoje,
zavredio poverenje socijalnog radnika Terija, i sad ga je potrebno nanovo
infiltrirati u društvo, ali bez velike pompe, pošto je vest o njihovom zlodelu –
neću vam reći šta je u pitanju – uzburkala britansku javnost deceniju i po
ranije, i sigurno je da bi se banda osvetnika u civilu okomila na nj ukoliko bi
se ukazao nasred Mančestera pod svojim starim identitetom. Zato je za njega
smišljeno novo ime – Džek Baridž – dati su mu sandučasta garsonjera i posao, na
kome nalazi ekipu za izlaske i jednu potencijalnu ženskinju za kućenje. Kroz
flešbekove saznajemo mnogo toga o njemu iz vremena dok se još zvao Erik, o
njegovom kompanjonu Filipu, njihovim psinama i svim nedaćama koje su ih morile,
i koje su ih, direktno ili posredno, dovele do samog zločina. Prelomna tačka filma je
trenutak kada mediji počnu iskazivati zainteresovanost prema našem junoši,
nakon što on, uz pomoć druga sa šljake, učini jedno nesvakidašnje, herojsko
delo – i to učini da Džek prvi put zastrepi da bi se njegova novonađena bajka
mogla prerano završiti.
Dečak A
iz naslova je, naravno, Džek: tim su ga imenom zvali za vreme sudskog procesa.
Njega u mladićkim godinama maestralno igra novi Spajdermen, Endru Garfild. Dao
je svom liku dečiju zbunjenost i prostodušnost, kojom nas goni da nam se
dopadne i da navijamo za njega, iako do samog kraja ne smemo stopostotno
tvrditi kakva je, zapravo, bila njegova uloga u prestupu u kom je učestvovao
kao dečačić. Piter Malan (Tyrannousaur – evo našeg osvrta) glumi radnika iz Socijalnog koji Džeka i njegov čudesni povratak
u društvo smatra za najviše dostignuće u karijeri, iako zbog toga nije
briljirao u ulozi muža i oca. Malan je i ovde sjajan, sa svojim raspevanim
škotskim naglaskom, i možemo reći da je on drugi glavni lik, pošto pratimo i
događaje vezane za njegov život posle osolobađanja „Dečaka A“, podjednako bitne
za sklapanje celinske priče. Kejti Lajons je fina kao devojka koja u Džeku vidi
materijal za ozbiljnu vezu, iako se, u početku, prema njemu ponaša pomalo
zvanično. (Mada, zajedno sa odećom, padaju i njene formalnosti – u nekolicini
scena, posebno u onoj gde se mladi par uzajamno fotografiše u kadi, ona spušta
gard i zaista izgledaju srećno, a hemija između nje i Garfilda pršti na sve
strane.)
Film,
posebno u drugoj polovini, vešto manipuliše gledaocima, stavlja ih u kožu svog dopadljivog
antiheroja, da bi im se poigrao umovima i bacio im aršine na ispit. Baš mu to
ide od ruke, jer, čim pobolje upoznamo Džeka Baridža, stanemo navijati za njega
bez rezerve, i ta naklonost ostaje, donekle, nepoljuljana i kada otkrijemo
prirodu njegove krivice.
Fino
režiran, lepo snimljen, nadahnuto odglumljen i nategnut k’o struna, Boy A je za me bio veoma prijatno
iznenađenje. Vi ga šmeknite – prosudite – pa javite.
Нема коментара:
Постави коментар