ROPE (1948)

PIŠE: Darko Jovanov

REŽIJA: Alfred Hitchcock

ULOGE: James Stewart, John Dall, Farley Granger, Edith Evanson, Joan Chandler

U gradu Čikagu, ispred nosa šesnaest hiljada njegovih policajaca verovatno zauzetih jurnjavom za Džordžom, Nejtan Leopold i Ričard Loub, besposleni studenti-buržuji, kidnapovali su i ubili četrnaestogodišnjeg Roberta Frenksa krajem maja 1924. godine. Poneseni Ničeovom teorijom o natčoveku (koja je, sećate se, bila bliska srcu i umu jednog malicioznog molera iz nemačke istorije), sa željom da počine savršeni zločin kao njihovim jedinim motivom, dakle, čisto radi zato, odali su se tom nedelu, a otada se mnogo dela, što filmskih, što književnih, pobavilo njihovim sudbinama i sudbinom njihove žrtve. Konopac, pozorišni komad Patrika Hamiltona iz 1929. godine, prepakuje tu priču ubacivši nove trenutke, a veliki Alfred Hičkok predstavu prilagođava svom omiljenom mediju, i – krajnji ishod je danas pred nama.

Bez mnogo misterije, već u drugoj sceni – ako ne računamo uvodnu špicu – naš mučenik, Dejvid Kentli, odlazi u smrt. Na taj put ga šalju bivše kolege sa faksa, Brendon i Filip (izvajani po modelima gorepomenutih krvnika), tako što ga dave eponimskim kanapčetom. Nakon toga ga spuštaju u nekakvu škrinju, komodu, šta li, i obznanjuju da čekaju goste – Dejvidove roditelje, njegovu verenicu, njenog bivšeg dečka, kao i profesora koji im je predavao na fakultetu. Plan je sledeći: beživotno telo će ostati u škrinji, a škrinja u sobi u kojoj će se odvijati veseli žur, i, štaviše, na njemu će biti posluženo meze i pićencad.

Brendon je mozak dvojca (iako je, što bi u mom šoru rekli, bolestan uglavu), prefriganiji je i manje podložan nepromišljenim postupcima koje izaziva napetost. To izazivanje sudbine izlaganjem tela bivšeg kolege na mestu gde bi ga svako mogao otkriti, njegova je zamisao, i zasnovana je uglavnom na adrenalinskom naboju, kao, donekle, i samo ubistvo. Filip, pak, manje je dominantan, dopušta sebi da mu strah i nervoza povremeno poljuljaju temelje, ali se to može pripisati činjenici da je upravo on bio onaj koji je uprljao svoje ruke Dejvidovom krvlju. (Njih dvojica su i više od prijatelja i kolega: zbog holivudskih cenzora, ovde prikrivena priroda njihovog homoseksualnog partnerstva – kakav su, u stvarnom životu, imali L&L, originalni dželatski duo – u predstavi je prikazana mnogo otvorenije.) Kada na zabavu stigne njihov nekadašnji profesor Rupert Kadel, i sam, do izvesne mere, pobornik tvrdnje da superiorniji pojedinci imaju pravo da vladaju onim inferiornijima, koji samo zauzimaju prostor na planeti, i da ubistvo, istovremeno, može biti i umetnost, stvari se komplikuju, pa tako stan u jednom njujorškom oblakoderu postaje ograničeni teren za igru nerava.

Od samog starta, već nakon prvih nekoliko minuta, gledaocu je jasno da ga čeka prilično sputano okruženje sa upadljivim pozorišnim šmekom. No, to ne smeta, ne uvek – 12 Angry Men je snimljen u tri ili četiri okoliša, i opet je jedan od najboljih filmskih ostvarenja prošlog veka. Hičkok, vidite, nije mislio tako, i smatrao je, kažu, ovaj svoj film za promašaj, između ostalog, zato što se nije mnogo razlikovao od originalne predstave, a on se nije pri snimanju koristio svojim uobičajenim tehnikama. Više je o njemu mislio kao o kakvom eksperimentu, što, bez sumnje, i jeste bio, jer je to, najpre, njegov prvi film u boji, a zatim i najpoznatije njegovo ostvarenje u kojem je koristio duge scene, u želji da izazove osećaj kontinuiteta i celosti – pa neke od njih traju i duže od deset minuta!

Isto tako, ovaj film je obeležio početak duge i posve plodne saradnje između starog Hiča i Džimija Stjuarta. Naime, prvi izbor režisera za ulogu Ruperta bio je Keri Grant, ali je, igrom sudbine, do te role došao američki dobrica Stjuart. (Što je interesantno, ako uzmemo u obzir ovaj Hičkokov film.) Od svih filmova koje je iznedrio na čelu sa ovim rediteljem, Rope mu je bio najmanje drag, zato što mu se činilo da nije prava ličnost za tu ulogu. Ipak, iako se može videti da nije preterano motivisan, on i sa pola gasa stiže do cilja. Nije loš, dakle, samo je drukčiji, samouvereniji no neki drugi njegovi likovi, oni na koje nas je navikao, ozbiljniji je, hrabriji. Džon Dal, koji glumi Brendona, nadigrao je Farlija Grejndžera, svog filmskog saučesnika Filipa, i zaista je delovao kao neko ko se naslađuje takvim stvarima. (Ponekad i previše, istina.) Od drugih, šta znam, gospođica Vilson, kućna pomoćnica dva mlada vraga, pruža simpatičan i uverljiv nastup, iako se on svodi na par desetina rečenica.

Biću iskren – nisam ovim filmom oduševljen onoliko koliko sam očekivao. Sad, nemojte me pogrešno shvatiti: u pitanju je odličan unos u filmografiji odličnog sineaste; i sav je film od nekakvog plesa skrojen – plesa kamere, plesa glumaca, plesa scenarija. I napetost postoji, naravno: Hičkok majstorski tka tenziju (na tom je razboju svoj na svome), dijalozi su veoma dobri i praćeni kvalitetnom pantomimikom. Ali, da li zbog toga što je enigma rešena i pre no što je bilo kakvo pitanje postavljeno, ili je razlog nešto drugo, rezultat je, po meni, pomalo mlak. Što nikako ne znači da film ne treba pogledati – šacnite, pa prosudite sami, jer postoji dobra verovatnoća da će vam se svideti. Od mene samo značajan glavoklim i dubok naklon.

Dobro, i palac nagore.

Jedan.