The Lone Ranger (2013)

Piše: Nenad J.

Režija: Gore Verbinski
Uloge: Johnny Depp, Armie Hammer, William Fichtner

Retke su i teške prilike u kojima u bioskop odem bez ikakvih očekivanja a iz istog izađem razočaran. Nažalost, jedan od takvih nesrećnih trenutaka bio je i Usamljeni Rendžer, film koji mi je još jednom pokazao da je gospodin Dep odavno prestao da bude išta osim materijalizovanog hajpa i vizuelne poslastice za fangirls (koje neću moliti da mi oproste ovog puta jer je svo kuđenje zaslužio), pri čemu mu još jedna saradnja sa gospodinom Verbinskim od Kariba uopšte ne pomaže. No, da bez mnogo razglabanje priđemo problemu i pitanju šta je to što čini ovaj film očajno osrednjim?

Pre nego što se okrenemo stvarima koje film čine krajnje neupečatljivim i na momente užasno iritantnim, red je spomenuti i ono što je ipak ispalo dobro. Pre svega radi se o vizuelnom aspektu. Za početak, lepo je pogledati film bez bombastičnog 3D-a, i sa ovako lepom fotografijom. Krajolici prikazani na platnu su, barem za nekoga ko i nema preterano umetničko oko, zaista impresivni i u više navrata sam uhvatio sebe kako odlutam buljeći u predele bez previše razmišljanja o priči koja se tu dešava. Kao i Pirati, Rendžer zadržava fantastičnu fotografiju ali kaska na svim ostalim poljima. Eye candy bez dubljeg kvaliteta, što je sve češći slučaj sa praskavo najavljivanim hitovima u poslednje vreme (po mom mišljenju, u istu kategoriju uleću i Cloud Atlas i Life of Pi)

Bez nekog većeg širenja, osnovna postavka filma je vrlo jednostavna. Džon Rid (Hammer), nakon školovanja na istočnoj obali SAD, dolazi u svoj rodni grad kako bi zauzeo mesto okružnog tužioca i pripitomio poslednje ostatke divlje, revolveraške Amerike, sve to koristeći zakon umesto metaka. Naravno, do komplikacija dolazi praktično odmah, i nakon niza peripetija Rid se nalazi u sred labavog ali komičnog partnerstva sa Komančijem Tontom (Depp) gde nova vizija stare avanture počinje da se razvija pred gledaočevim senzorima.

Ok, pitaćete se, u čemu je ovde problem? Nažalost, ono što film ponajviše čini skoro negledljivim je to što su scenarista i režiser gotovo saglasni u svojoj odluci da u skoro dva i po sata filma zapravo ne odluče koji je glavni ton istog. Bez trunke suptilnosti videćete, jednu za drugom, tužne i dramatične scene nakon kojih sledi slepstik humor dostojan arsenala viceva jednog sedmogodišnjaka. Prilično sam siguran da niko nije očekivao tešku ljudsku dramu od ovakvog naslova već više akcionu komediju, i baš zato izleti u preteranu dramatizaciju praćeni takvim preforsirano komičnim kontrategovima izuzetno idu na živce.

Daleko od toga da je sve loše. Priznajem da sam se u nekoliko navrata iskreno nasmejao, uglavnom kada su u igri bile suptilne (i ne tako suptilne) seksualne reference, kao i omaži originalnom Rendžeru. No, krajnji sud koji bih sa vama podelio jeste da ovaj film možete komotno preskočiti, osim ako baš nemate ništa drugo osim da gledate dva sata Džonija sa šminkom à la Immortal. Zagriženim obožavateljkama dotičnog prenesite pozdrave jer pretpostavljam da su portal napustile već posle prvog pasusa.