WRECK-IT RALPH (2012)

REŽIJA: Rich Moore

ULOGE:  John C. Reilly, Sarah Silverman, Jack McBrayer, Jane Lynch, Alan Tudyk

Crtaći, za razliku od filmova, svojim tvorcima pružaju daleko veću – skoro neograničenu – količinu kontrole nad konačnim proizvodom. Sve je pažljivo sračunato, te su nepotrebne scene, čak i suvišni pokreti, dovedeni do apsolutnog minimuma. To je prava umetnost, gde je svaki detalj namerno, smisleno umetnut, pa tako čak i najgori crtać poseduje određenu dozu kvaliteta koja se retko sreće na filmu.

Svaki medij mora biti svestan svojih snaga i razlika, kako bi svoje potencijale iskoristio do maksimuma. Crtani je, stoga, uspešan samo ako je do te mere ubedljiv da njegovu priču ne možete da zamislite ispričanu u bilo kom drugom obliku. Najbolji primer je (verujem) svima poznata Priča o igračkama. Da su igračke kojim slučajem glumili likovi koji su im inače pozajmljivali glasove, film bi izgledao uznemiravajuće, na ekranu ne bismo registrovali lutke, već bode-oči digitalno smanjenog Toma Henksa i Tima Alena, obučene u kauboja i svemirca. Ali, crtaći takođe nisu filmovi, i tome ni ne treba da streme. Ako je priča mogla biti jednako efikasno predstavljena kao film - da li je onda uopšte trebalo praviti crtać?

SEARCHING FOR BOBBY FISCHER (1993)

PIŠE: Darko Jovanov

REŽIJA I SCENARIO: Steven Zaillian

ULOGE: Max Pomeranc, Ben Kingsley, Laurence Fishburne, Joe Mantegna, Joan Allen

            Bobi Fišer – kakvo čudo od čoveka, poremećena inteligencija sa rukama i nogama, hodajuća kontradiktornost izletela pravac iz Manovog romana! Ninajući se na ljuljašci genija dodirnuo je oba pola, podigao prašinu, učinio da mu se ljudi dive i da ga preziru, a onda nestao. Ne jednom – nekoliko puta, čak. Posle svetskog prvenstva 1972. godine, povukao se iz svih takmičenja, ispario skoro potpuno, da bi tek s vremena na vreme izranjao iz mase: jednom je čak bio i uhapšen, zbog toga što je navodno odgovarao opisu pljačkaša tek orobljene banke – smatrao je da su mu smestili; da je taj pritvor udar na njegovu ličnost. Zbog meča sa Borisom Spaskim u tadašnjoj Jugoslaviji, koja je u to vreme, kao što pamtimo, bila pod sankcijama (dakle, zabranjivana su joj bilo kakva sportska dešavanja), izgubio je državljanstvo Sjedinjenih Država, pa se do kraja života potucao po raznim zemljama sveta, zaključno sa Islandom. Taj prometejski meč, odigran na Svetom Stefanu i u Beogradu, ali i Fišerov antiamerički stav uopšte, učinio ga je večnim prijateljem srpskog naroda, što je pre nekoliko godina umalo rezultovalo imenovanjem jedne ulice u prestonici po njemu. (Ja ga, iskreno, više cenim kao vanrednog šahistu no kao nosioca bilo kakvih stavova, ali – to je samo moje mišljenje.)