субота, 21. децембар 2013.

DEAR MR. WATTERSON (2013)


SCENARIO I REŽIJA:
ULOGE: , Elle Fanning, - See more at: http://www.beztitlova.com/#sthash.4rgjq3oF.dpuf


SCENARIO I REŽIJA:
ULOGE: , Elle Fanning, - See more at: http://www.beztitlova.com/#sthash.4rgjq3oF.dpuf
Ne tako davno, pokušao sam ovde da započnem priču o tome koliko je teško stvarati dečje likove koji bi bili verodostojni. Cela stvar  je još i složenija kada imamo strip kao medijum izražavanja, pogotovo takav koji izlazi svakodnevno. Potrebno je, iz dana u dan, predstavljati čitaocima lik – ili likove –  koji deluju uverljivo.


Dva stripa koja imaju različit pristup ovom problemu su po mnogima i najbolja dva ostvarenja ovoga tipa. Jedan su Peanuts Čarlsa Šulca, kod nas poznatiji po imenu lovačkog psa iz stripa – Snupi, a drugi Kalvin i Hobs Bila Vatersona.







Razlikuje ih mnogo toga – u Snupiju, na primer, Sali Braun polako odrasta, Lucija i Leon dobijaju brata, i broj likova se na svakih par godina izlaženja povećavao. Kod Kalvina i Hobsa, ionako mali broj likova sa kojima smo počeli se smanjio (Kalvinov stric, koji je jednostavno nesstao posle prve godine izlaženja stripa), i za sve vreme izlaženja stripa Kalvin je samo jednom prešao u viši razred.

Možda najbitnija razlika jeste ta da u svetu Snupija i ekipe odrasli gotovo da ne postoje – učiteljica se čuje kao zamućeni trombon, a jedina koja ima uspešnu komunikaciju sa nekom starijom osobom jeste Sara Nijagara, ali ona priča telefonom sa ocem koji nikada nije tu. U tom smislu, deca u ovom stripu kao da žive u magičnom svetu poput onog iz crtaća Ed, Edd & Eddy i, možda baš zato, većinom se ponašaju starmalo (Čarli Braun je tu najsimptomatičniji slučaj, ali setimo se, na primer, Leonovog govora o pravom smislu Božića itd, itd).


Kalvinov svet odraslih svodi se na njegove roditelje, učiteljicu, direktora, dadilju Suzi i još po kojeg epizodistu, ali to je svet u kom odrasli definitivno postoje, i čije postojanje  ima direktan uticaj na njegov život.
Još jedna bitna razlika jeste u tome da sam kao mali imao plišanog Snupija, danas imam gomilu Snupija iz Meka itd, itd, dok Kalvin i Hobs igračaka i druge, legalno izdate, robe, nema. Takođe, crtaći sa Peanuts ekipom se prave i danas, posle smrti autora, a Voterson je, iako živ i zdrav, odlučio da objavi tablu stripa koja je definitivno poslednja, i povuče se iz javnog života.
Kad god se tako nešto desi, ljudi neizbežno osećaju jaku frustraciju, i traže još (tako je bilo i sa pokojnim Selindžerom; nema veze sa ostatkom recenzije, ali svakako pogledajte film U potrazi za Selindžerom), a tako stoje stvari i sa Votersonom.



Celoj stvari moguće je pristupiti na dva načina: Nivin Martel, čovek koji se pojavljuje i u ovom dokumentarcu, napisao je knjigu Looking for Calvin and Hobbes, i, prema njegovim rečima, imao je dve opcije: ili će naći Votersona, odraditi intervju s njim i to će biti to, ili će pisanju knjige pristupiti kao pisanju posmrtnog slova, odnosno, ponašaće se kao da je Voterson već umro i razgovaraće sa svim njegovim bližnjima voljnim za razgovor, u pokušaju da na taj način prikaže Bila kao osobu. Pogađate, sve se svelo na ovu drugu opciju, što je po meni malo... pa, lešinarski.

Drugi pristup je onaj koji je primenjen u ovom filmu (koji je, inače, započet i završen uz pomoć dve Kickstarter kampanje): umesto na pitanje  KO  je Bil Vaterson, ovaj dokumentarac odgovara na pitanje ŠTA je Bil Vaterson za vas, odnosno kakav uticaj na živote pojedinaca su imale strip-avanture šestogodišnjaka sa hiperaktivnom maštom i njegovog plišanog (da li je plišan?) tigra.



U tom cilju, režiser Džoel A. Šreder razgovara kako sa poznatim likovima koji su sertifikovani štreberi (Set Grin), brojnim strip autorima (Džef  Malet, Dejv Kelet), ljudima iz raznih muzeja posvećenih stripu, ali i ljudima koji su u filmu samo zato što su obožavaoci stripa, i, naravno, priča i o svom iskustvu sa Kalvinom i Hobsom.

Ukratko, ako ste istinski ljubitelj Kalvina i Hobsa, u ovom filmu nećete saznati ništa epohalno, ali ćete – što je po meni bitnije, veći deo dokumentarca klimati glavom u slaganju sa osobom koja trenutno govori. Ovo ostvarenje nije nimalo eksploatatorsko, nimalo zlonamerno, i zaista deluje kao jedno pismo zahvalnosti jednom od strip velikana. Zaista prijatno niskobudžetno iznenađenje.



Нема коментара:

Постави коментар