THE LONG GOODBYE (1973)

REŽIJA: Robert Altman

ULOGE: Elliott Gould, Nina van Pallandt, Sterling Hayden, Jim Bouton, Mark Rydell

Filip Marlou nije najbolji kljun kog ćete u životu sresti. Nije čak ni posebno spretan sa pucom – taman koliko zanat od njega to traži. Ali postoji oko njega nekakva aura – ili je to samo varka, dim cigarete koji on izdiše između rečenica? – koja ga čini posebnim, jedinstvenim.

Od svih petparačkih junaka, Marlou je jedan od najpoznatijih i najprodubljenijih, s obzirom na to da da je njegova literarna detektivska karijera, koja se proteže na dvadesetak godina, opisana u osam romana Rejmonda Čendlera, kao i da ga je na velikom platnu i srebrnom ekranu igralo nekoliko pravih-pravcatih legendi, poput Bogarta, Mičama i dva džejmsa: Kana i Garnera. Ovde, u Altmanovoj ekranizaciji istoimenog Čendlerovog dela, život mu udahnjuje Eliot Guld, koji pomalo, verovatno zbog obrva i očiju, podseća na čuvenog Hamfrija, iako se dve verzije lika umnogome razlikuju.

Jedini pravi prijatelj kog Guldov Marlou ima, jeste njegov narandžasti mačak izbirljivog nepceta. (Stižemo tako do prve velike razlike koju scenario, čija je autorka čuvena Li Braket, ima u odnosu na svoj književni izvor – Čendlerov Marlou nema, bukvalno, ni kučeta, ni mačeta.) Nakon što se, kasno jedne noći, ovaj detektiv vrati iz bezuspešne potrage za mačkovom omiljenom markom hrane, pohodi ga Teri Lenoks, stari poznanik, vidno ogrebanog lica (uobičajena svađica sa ženom, kaže), i traži mu da ga odvede do Tihuane, graničnog prelaza ka Meksiku, što ovaj i čini.

Sledećeg dana, u njegov stan dolaze dva policajca i vode ga u stanicu pod optužbom da je saučesnik u begu jednog kriminalca, jer njegovog ortaka Lenoksa, kog je tako fino otpremio preko grane, sada terete za ubistvo supruge. Marlou ne sarađuje, što iz inata, što iz stvarne neupoznatosti sa detaljima Lenoksovog odnosa sa ženom, te ga pakuju u pritvor. Pa, ipak, onde ne ostaje dugo, jer iz Meksika stiže glas o Terijevom samoubistvu, i policija odlučuje da povuče tužbe.

Baš kada Marlou pomisli da mu je reputacija, zbog medijske pažnje u vezi sa ovim ubistvom, zanavek uništena, sa njim u kontakt stupa ženska osoba koja želi da sazna gde joj je muž, ali ga počinje spopadati i ekscentrični jevrejski mafijaš, koji tvrdi da mu Lenoks duguje ogromnu sumu novca, i ubeđen je da je te pare predao Marlouu pre no što je zaždio preko, ili da on zna barem gde se nalaze.

A da zlo bude veće – i macan mu je nestao.

Reditelj Altman je u napravio opaku smesu u ovom svom ostvarenju. Pretumbao je noir žanr i stao se igrati njegovim konvencijama i granicama, dosta ga prilagodivši sebi i svojim sklonostima. (Poznavaoci njegovog dela primetiće kakofonične dijaloge i vazdapokretnu kameru, koji su, na neki način, režiserov zaštitni znak.) Nije čak ni pročitao čitav roman pre no što se latio režiserske palice; koristio se mahom Čendlerovim beleškama, iz kojih je izvlačio posredne zaključke o piščevoj ličnosti.

Scenaristica Li Braket (obratiti pažnju na njenu karijeru!) imala je, pre ovog filma, jak noir kredibilitet, s obzirom na to da je učestvovala u pisanju scenarija za čuveni The Big Sleep, adaptaciju još jednog klasičnog romana istog pisca, ali je, zbog umetničkih sloboda koje je utkala u svoj scenario, na sebe navukla gnev gomile okorelih čendlerovaca. Kao prvo, radnja je prebačena u sedamdesete godine prošlog veka i sve je u duhu tog perioda, sem nekih detalja (Marlouovo odelo i automobil) koji kao da su namerno ostavljeni da bi podsećali na izvornu verziju. Zatim, stavljen je akcenat na dijaloge i izrečeno, umesto da se forsiraju misli glavnog junaka izražene voice-over naracijom, a dodato je i nekoliko uznemirujućih scena nasilja. (Interesantno je da je upravo jedna od tih scena bila presudna da Altman pristane da stane iza kamere, i čak je insistirao da se u ugovor unese stavka da se ona ni po koju cenu ne može izbaciti iz scenarija.)

Ipak, Braket je romanu i njegovom liku dala i novu dimenziju, do tada neviđenu na filmu. Da se ne lažemo – spram ostalih, ovaj Marlou je pravi papan. Zbunjen, pogubljen, preterano opušten, kasni sa zaključcima; nije čak ni, kao neke njegove ranije inkarnacije, fatalni švaca i šarmer koji izaziva klec u kolenu ženskinja u nevolji, već se upinje da udovolji svom mačoru, a čak ni njemu ne predstavlja autoritet.

Zbog toga, ali i zbog drugih stvari, mnogi filmski kritičari ovaj film doživljavaju kao parodiju noir žanra. Po meni, to nije u potpunosti istina, iako, priznajem, osnov za javljanje takve ideje postoji. Ključ, naime, leži u nečemu što je sam Altman za vreme snimanja nazivao Rip van Marlou, a to je direktna asocijacija na pripovetku Rip van Vinkl Vašingtona Irvinga, u kojoj se čovek budi posle 20 godina sna, i shvata da se svet iz korena promenio. Tako i naš privatni istražitelj, istrgnut iz prirodnog staništa pedesetih godina (kada je nastao roman), luta po Los Anđelesu sedamdesetih i spoznaje novonastali svet.

The Long Goodbye poseduje posve poseban audio-video sklop. Fotografija Vilmoša Žigmonda je vrlo dobra, specifična po tome što je film izbleđivan nekoliko puta da bi vizuelno podsećao na razglednice iz četrdesetih godina. Na muzici su, pak, radili legendarni Džon Vilijams i Džoni Merser, čija se tema, u različitim aranžmanima, proteže kroz čitav film. Može se čuti svuda – na radiju u kolima i razglasu u supermarketu, sam Marlou je zvižduće ili pevuši ponekad, a čak i zvonce jedne kuće ima tu melodiju. Zvuči monotono, znam, ali to variranje teme ume povremeno da prouzrokuje jezivu atmosferu.

Guld je odličan kao detektiv-luzer čije je cipele ponajviše razgazio Hamfri Bogart. Ipak, po meni, najjači utisak ostavio je Sterling Hejden u ulozi hemingvejevskog pisca, rmpalije sklonog kapljici. Navodno, čovek je veći deo snimanja proveo pijan kao roditeljica i napuhan poput zmaja, ali je sam pisao svoje dijaloge, a neke čak i improvizovao, pa sve izgleda prilično neusiljeno. A znate li ko se još pojavljuje? Niko drugi do bivši guverner Kalifornije (ne Ronald Regan!), u svojoj drugoj filmskoj ulozi u karijeri! Doduše, uloga nije preterano zahtevna: dođe, skine majicu, pokaže brda i dolove na torzou i nestane, pa ga nikad više ne vidimo. Dejvid Karadin, Tarantinov Bil, takođe ima malu ulogu, ali je ona neupadljiva jer mu lice nije preterano dobro vidljivo.

Kad se sve sabere i oduzme, dolazimo do zaključka The Long Goodbye nije detektivski film sa pulp korenima, koliko detektivski film sa puno altmanovštine. Ne krase ga, kao neke crnobele naslove, napetost i griža noktiju; štaviše, ponekad toliko spusti loptu da zagazi u dosadno.

Ali, i pored toga, autor ovih redova nalazi da je veoma dobar. Od uvrnutog mafijaša, preko radnika na parkingu i od brda odvaljenog književnika, pa do neuobičajenog kljuna, svi likovi su živopisni i odskaču od pravila, dok scenario obiluje sočnim dijalozima – na čemu možemo zahvaliti gospođi Braket. Robert Altman je, kao i ranije, sa California Split ili McCabe & Mrs. Miller, uzeo žanrovski proizvod i dodao mu malo sebe, malo Holivuda, i izrodio nešto sasvim novo.

Možda bi mantra samog Marloua mogla da sumira moj utisak o filmu:

It's okay with me.

Vaistinu okej.