A CHRISTMAS CAROL a.k.a. SCROOGE (1951)

REŽIJA: Brian Desmond Hurst

ULOGE: Alastair Sim, Kathleen Harrison, Mervyn Johns, Michael Hordern, Glyn Dearman

Ispravite me ako grešim, ali mišljenja sam da je Dikensova novela A Christmas Carol, koja se u štampi prvi put pojavila 1843. godine, vremenom postala najčešće korišćeni nebiblijski obrazac za spravljanje prazničnih filmova. Ova besmrtna viktorijanska priča o preobražaju starog gramzivca stekla je armiju poklonika kroz sijaset svojih ekranizacija, u kojima su, između ostalih, u ulozi Ebenezera Skrudža svoje mogućnosti oprobali i asovi poput Majkla Kejna, Džordža K. Skota, Alberta Finija i Patrika Stjuarta, a nemali je broj i animiranih verzija.

Pa, ipak, mnogi poštovaoci ovog dela složiće se sa tvrdnjom da je najdalje u dočaravanju originalne atmosfere i iscrtavanju lika otišao Scrooge, britanski film iz 1951. godine sa Alisterom Simom u glavnoj ulozi.

Ebenezer je, uzgred, ime hebrejskog porekla i označava kamen pomoći. Naš junak, pak, već na početku opovrgava onu staru nomen est omen, jer u čitavom gradu od njega nećete naći veću tvrdicu i mizantropa. Ljudi ga izbegavaju, ali je to skroz u redu s njihove strane, jer ni on njih ne miriše baš mnogo i ne trudi se da to prikrije.

Kada se Skrudž, jedne Badnje večeri, nakon što odbije sestrićev poziv na ručak, a pisaru jedva odobri slobodan sutrašnji dan, povuče u svoje odaje, njegov bivši poslovni partner, Džejkob Marli, odlučuje da mu naleti u vizitu. Možda se toj poseti ovaj ne bi baš obradovao, ali bi mu svakako bila manje čudna i jeziva – da Marli nije mrtav već ravno sedam godina. Samo psihički prisutan, pomenuti gospodin teatralno vrišti i čangrće okovima koje je zaslužio sladeći se, za života, zemaljskim gresima, i skreće mu pažnju na ludost njegovih postupaka, najavivši, pri tom, dolazak tri duha koji će Ebenezeru dati uvid u činjenično stanje.

Nakon što Marlijeva duša nestane u tmini, pohodi ga Duh prošlih Božića, simpatični gerontije koji ga suočava sa presudnim trenucima, onim koji su oblikovali njegovu sudbinu i pogled na svet. Ovaj deo je veoma lepo sklopljen, iako je urađeno nekoliko dodataka i prepravki u odnosu na izvorni materijal, jer sasvim jasno vidimo kako se Skrudž nije rodio kao škrtac i karijerista koji hejtuje praznike, već je to postao sticajem neugodnih okolnosti.

Druga utvara, Duh sadašnjosti (koji malo izgleda kao kakav laponski Dionis), tu je da mu prikaže kako praznik ove godine provode njegovi poznanici i malobrojna rodbina, dok poslednji daje sliku jednog potencijalnog – ali ne i jedinog pravog – ishoda puta kojim je naš starček odabrao da hodi. Je li Skrudžovo srce toliko iskvareno cicijaštvom i pohlepom, da ga ni ovi noćni posetioci ne mogu iščistiti?

Siguran sam da znate odgovor na ovo pitanje, pošto je svako od nas bar jednom u životu došao u dodir sa ovom poznatom pričicom. Za razliku od drugih verzija i varijacija na temu, ovo ostvarenje staro 62 godine obiluje pomrčinom i spooky scenama: prividi iz starčevog bunila, iako ocrtani davno prevaziđenim specijalnim efektima, mogu i savremenom gledaocu izazvati jezokožicu i trepet nerava. Zahvaljujući predivnoj fotografiji koja podseća na noir uratke, on održava tu uvrnutu, mračnu i zloslutnu atmosferu čitave tri četvrtine filma.

Pored fotografije, jedan od najvećih aduta filma je Alister Sim, koji je, po mom mišljenju, jedna od najboljih – ako ne i najbolja filmska inkarnacija stipse Skrudža. Pored toga što izgledom podseća na piščevu viziju tog književnog junaka, on odlično glumi, jasno nijansira prelaze u raspoloženju, i čak je veoma uverljiv u poslednjem frtalju filma, kada se ton u potpunosti menja. Ipak, njegova fantastična predstava nije bila dovoljna da mu donese čak ni nominacije za najvažnije filmske nagrade, što je, rekao bih, velika nepravda.

Znate li ko je Noel Langli? Možda vam njegovo ime nije poznato, ali taj čovek je, kada je ovaj film izašao, iza sebe već imao nekoliko uspešnih scenarija, među kojima moramo istaći čuvenog Čarobnjaka iz Oza i istorijski spektakl Ajvanho. Scrooge, čiji je scenario Langlijevih ruku delo, atmosferski pleše stiskavac sa originalnom dikensijadom, iako po sadržini, kao što rekoh, s vremena na vreme odstupi od formule.

Činjenica da su scene snimljene van studijskih setova, na otvorenom prostoru, ako ih uopšte ima svedene na neki minimum, što je bio slučaj i sa drugim naslovima snimljenim u tom periodu, ne utiče mnogo na kvalitet ovog ostvarenja. Štaviše, daje mu dozu bajkovitosti: neke upadljivo naslikane pozadine izgledaju kao divotne ilustracije kakve knjige sa božićnom tematikom, a „sneg“, za čiji je intenzitet, verujem, bilo zaduženo nekoliko mašina, gledaocu-obožavatelju ove atmosferske pojave može napraviti zazubice u ovim suvkastim decembarskim danima.

Nalazim da je veoma prikladno da najkvalitetnija adaptacija novele A Christmas Carol potiče upravo iz matične zemlje njenog tvorca. Krasi je izvrsna ekipa britanskih epizodista sa Alisterom Simom kao kolovođom, zvučno i vizuelno polje su prave poslastice za čula, a scenario je vešto skrojen, sa množinom milozvučnih dijaloga. Dakle, ako volite Čarlsa Dikensa i ovo njegovo delo, sve i da tražite godinama – bolje od Skrudža teško da ćete naći. Ako ga, pak, još ne volite – postaće vam drag čim uronite u njegov magični svet.