REŽIJA:
Rich Moore
Crtaći, za razliku
od filmova, svojim tvorcima pružaju daleko veću – skoro neograničenu – količinu
kontrole nad konačnim proizvodom. Sve je pažljivo sračunato, te su nepotrebne
scene, čak i suvišni pokreti, dovedeni do apsolutnog minimuma. To je prava umetnost,
gde je svaki detalj namerno, smisleno umetnut, pa tako čak i najgori crtać
poseduje određenu dozu kvaliteta koja se retko sreće na filmu.
Svaki medij mora biti
svestan svojih snaga i razlika, kako bi svoje potencijale iskoristio do
maksimuma. Crtani je, stoga, uspešan samo ako je do te mere ubedljiv da njegovu
priču ne možete da zamislite ispričanu u bilo kom drugom obliku. Najbolji
primer je (verujem) svima poznata Priča o igračkama.
Da su igračke kojim slučajem glumili likovi koji su im inače pozajmljivali
glasove, film bi izgledao uznemiravajuće, na ekranu ne bismo registrovali
lutke, već bode-oči digitalno
smanjenog Toma Henksa i Tima Alena,
obučene u kauboja i svemirca. Ali, crtaći takođe nisu filmovi, i tome ni ne
treba da streme. Ako je priča mogla biti jednako efikasno predstavljena kao
film - da li je onda uopšte trebalo praviti crtać?
Wreck-It Ralph,
srećom, ne pati od ovog problema. On je pravi, punokrvni crtani, koji svoju
animiranu prirodu oberučke prihvata i koristi da prikaže jednostavnu, ali
neretko veoma inventivnu fabulu, išaranu mnogobrojnim gejmerskim omažima i referencama.
Rušitelj
(odbijam da koristim zvanični domaći prevod „Razbijač“ - suviše asocira na
filmove o serviserima vodokotlića i domaćica) Ralf, kog u toj ulozi idealno
dočarava Rajli, nezgrapni bos retro arkadnog
aparata, prolazi kroz (sajber)egzistencijalnu krizu izazvanu 30-godišnjim
stažom jednodimenzionalnog zloće. Kako bi izašao iz začaranog kruga, odlučuje
da uskoči u drugu igru, gde bi i on
mogao postati heroj. Pomenuta igra – pogodno nazvana Herojeva Dužnost – je standardna bezumna FPS
rokada. Njen glavni lik, Kalhun, kondenzovani one-liner, u urnebesnoj karakterizaciji Džejn Linč, je savršena
parodija takvog protagoniste (dizajnom i ponašanjem očigledno inspirisana odmetničkim Komadantom Šepardom iz Mass Effect serijala),
čiji je prvi impuls da svaku prepreku – bila ona u vidu neprijatelja, ili
moralne dileme – nakrka vrućim olovom/plazma zracima. Njene interakcije sa
naivnim Feliksom, dobricom iz Ralfove
igre, su verovatno najingenozniji primer psovanja-bez-psovki
u nekom crtaću. Diznijevom sigurno.
Radnja se uskoro
premešta u drugu igru, trku, populisanu chibi (najbliži
prevod na naški bi bio malac;
Karakterisan je disproporcionalno velikom glavom i slatkoćom... ili makar
japanskim viđenjem iste) likovima i antropomorfnim slatkišima. Tu upoznajemo ubagovanu Vanelopu, u sasvim solidnoj
izvedbi Sare Silverman, kojoj glasovna gluma bolje paše od stand-up komedije. Ona je zbog toga, poput Ralfa, izgnanik iz
sopstvenog društva, pa ih uskoro spaja zajednička želja da promene svoje
okolnosti.
Svaki od ova tri
sveta – četiri, ako računamo i naš, u kom se nalazi igraonica koju drži Ed
O’Nil – poseduje sopstveni izgled, likove i pravila u skladu sa
konvencijama žanra svoje igre, koje likovi doživljavaju kao svojevrsni kulturni šok, iz kog crtani
crpi dobar deo svog humora.
Priča, pored retko
viđene postave i premise, ne nudi ništa što nismo videli već bezbroj puta – važnost
spoznaje sopstvenih vrlina i prihvatanja sopstvenih mana, oslanjanja na
prijatelje i upornosti, bez obzira šta (virtuelni) život baci na nas – ali to
radi na dovoljno nenapadan, prirodan način, bez prekomernog moralisanja.
Animacija je
dinamična i šarena, sa tehničke strane za nijansu ispod Piksarovih ostvarenja,
ali je, za razliku od sablasnog hiperrealizma koji forsira Dream Works,
dovoljno stilizovana i fluidna da svakome bude prijatna.
Zvučna podloga je,
pored uobičajnih, krcata klasičnim MIDI efektima, a muzika je,
sem par pop numera diskutabilnog kvaliteta, zadovoljavajuća.
Jedno od retkih ostvarenja
koji je, zahvaljujući načinu na koji je konstruisan, jednako zanimljiv deci,
koja će u njemu uživati zbog akcije i humora, i onim (malo) starijim, koji će
se truditi da pohvataju sva cameo
pojavljivanja likova na koje su bacali žetone dok su i sami bili šošonci. Wreck-it Ralph je gledljiv i ako niste
proveli pola mladosti ispred monitora, ali dobija posebnu, dodatnu dimenziju
ako se, gledajući ga, instinktivno prisećate omiljenih kombo poteza.
Нема коментара:
Постави коментар