недеља, 22. децембар 2013.

WRECK-IT RALPH (2012)



REŽIJA: Rich Moore

Crtaći, za razliku od filmova, svojim tvorcima pružaju daleko veću – skoro neograničenu – količinu kontrole nad konačnim proizvodom. Sve je pažljivo sračunato, te su nepotrebne scene, čak i suvišni pokreti, dovedeni do apsolutnog minimuma. To je prava umetnost, gde je svaki detalj namerno, smisleno umetnut, pa tako čak i najgori crtać poseduje određenu dozu kvaliteta koja se retko sreće na filmu.
Svaki medij mora biti svestan svojih snaga i razlika, kako bi svoje potencijale iskoristio do maksimuma. Crtani je, stoga, uspešan samo ako je do te mere ubedljiv da njegovu priču ne možete da zamislite ispričanu u bilo kom drugom obliku. Najbolji primer je (verujem) svima poznata Priča o igračkama. Da su igračke kojim slučajem glumili likovi koji su im inače pozajmljivali glasove, film bi izgledao uznemiravajuće, na ekranu ne bismo registrovali lutke, već bode-oči digitalno smanjenog Toma Henksa i Tima Alena, obučene u kauboja i svemirca. Ali, crtaći takođe nisu filmovi, i tome ni ne treba da streme. Ako je priča mogla biti jednako efikasno predstavljena kao film - da li je onda uopšte trebalo praviti crtać?


Wreck-It Ralph, srećom, ne pati od ovog problema. On je pravi, punokrvni crtani, koji svoju animiranu prirodu oberučke prihvata i koristi da prikaže jednostavnu, ali neretko veoma inventivnu fabulu, išaranu mnogobrojnim gejmerskim omažima i referencama.

Rušitelj (odbijam da koristim zvanični domaći prevod „Razbijač“ - suviše asocira na filmove o serviserima vodokotlića i domaćica) Ralf, kog u toj ulozi idealno dočarava Rajli, nezgrapni bos retro arkadnog aparata, prolazi kroz (sajber)egzistencijalnu krizu izazvanu 30-godišnjim stažom jednodimenzionalnog zloće. Kako bi izašao iz začaranog kruga, odlučuje da uskoči u drugu igru, gde bi i on mogao postati heroj. Pomenuta igra – pogodno nazvana Herojeva Dužnost – je standardna bezumna FPS rokada. Njen glavni lik, Kalhun, kondenzovani one-liner, u urnebesnoj karakterizaciji Džejn Linč, je savršena parodija takvog protagoniste (dizajnom i ponašanjem očigledno inspirisana odmetničkim Komadantom Šepardom iz Mass Effect serijala), čiji je prvi impuls da svaku prepreku – bila ona u vidu neprijatelja, ili moralne dileme – nakrka vrućim olovom/plazma zracima. Njene interakcije sa naivnim Feliksom, dobricom iz Ralfove igre, su verovatno najingenozniji primer psovanja-bez-psovki u nekom crtaću. Diznijevom sigurno.
Radnja se uskoro premešta u drugu igru, trku, populisanu chibi (najbliži prevod na naški bi bio malac; Karakterisan je disproporcionalno velikom glavom i slatkoćom... ili makar japanskim viđenjem iste) likovima i antropomorfnim slatkišima. Tu upoznajemo ubagovanu Vanelopu, u sasvim solidnoj izvedbi Sare Silverman, kojoj glasovna gluma bolje paše od stand-up komedije. Ona je zbog toga, poput Ralfa, izgnanik iz sopstvenog društva, pa ih uskoro spaja zajednička želja da promene svoje okolnosti.
Svaki od ova tri sveta – četiri, ako računamo i naš, u kom se nalazi igraonica koju drži Ed O’Nil – poseduje sopstveni izgled, likove i pravila u skladu sa konvencijama žanra svoje igre, koje likovi doživljavaju kao svojevrsni kulturni šok, iz kog crtani crpi dobar deo svog humora.
Priča, pored retko viđene postave i premise, ne nudi ništa što nismo videli već bezbroj puta – važnost spoznaje sopstvenih vrlina i prihvatanja sopstvenih mana, oslanjanja na prijatelje i upornosti, bez obzira šta (virtuelni) život baci na nas – ali to radi na dovoljno nenapadan, prirodan način, bez prekomernog moralisanja.
Animacija je dinamična i šarena, sa tehničke strane za nijansu ispod Piksarovih ostvarenja, ali je, za razliku od sablasnog hiperrealizma koji forsira Dream Works, dovoljno stilizovana i fluidna da svakome bude prijatna.
Zvučna podloga je, pored uobičajnih, krcata klasičnim MIDI efektima, a muzika je, sem par pop numera diskutabilnog kvaliteta, zadovoljavajuća.
Jedno od retkih ostvarenja koji je, zahvaljujući načinu na koji je konstruisan, jednako zanimljiv deci, koja će u njemu uživati zbog akcije i humora, i onim (malo) starijim, koji će se truditi da pohvataju sva cameo pojavljivanja likova na koje su bacali žetone dok su i sami bili šošonci. Wreck-it Ralph je gledljiv i ako niste proveli pola mladosti ispred monitora, ali dobija posebnu, dodatnu dimenziju ako se, gledajući ga, instinktivno prisećate omiljenih kombo poteza.



Нема коментара:

Постави коментар