четвртак, 05. децембар 2013.

HOW TO EAT FRIED WORMS (2006)



REŽIJA i SCENARIO: Nat Faxon, Jim Rash
- See more at: http://www.beztitlova.com/2013/12/the-way-way-back-2013.html#more
REŽIJA i SCENARIO: Nat Faxon, Jim Rash
- See more at: http://www.beztitlova.com/2013/12/the-way-way-back-2013.html#more
REŽIJA i SCENARIO: Nat Faxon, Jim Rash
- See more at: http://www.beztitlova.com/2013/12/the-way-way-back-2013.html#more
REŽIJA: Bob Dolman

SCENARIO: Bob Dolman, Thomas Rockwell (knjiga)

ULOGE: Luke Benward, Adam Hicks, Tom Cavanagh, Kimberly Wiliams-Paisley



Deca, onako kako su prikazana u ostvarenjima iz Holivuda, najčešće boluju od „minus četiri ili plus četrdeset“  sindroma, kako ja to volim da zovem. Praktično, to znači da se na filmu prosečan desetogodišnjak ponaša ili kao šestogodišnjak ometen u razvoju, ili kao starmali od pedeset godina, čiji je zadatak u filmu da poput magičnog crnca, bude zreliji od cele ekipe koja ga okružuje i obasipa ih životnim mudrostima kao Aristotel iz trećeg pet.

 
Filmovi koji decu drugačije tretiraju su retki i sve ih je manje, i stoga ih neizmerno poštujem. Film Kako jesti pečene crve iz sad već davne 2006. godine  je, koliko je meni poznato, najsvežiji takav film, ako ne računamo neka animirana ostvarenja (a i do njih ćemo doći, samo polako).

Film je delimično zasnovan na istoimenoj knjizi autora Tomasa Rokvela koja je, iako je imala i dva nastavka (Kako se potući sa devojčicom i Kako se nenormalno obogatiti) imala tu nesreću da se, od svog izlaska iz štampe 1973. godine svako malo nađe na spisku zabranjenih knjiga zbog svoje tematike, jer u knjizi – nećete verovati – glavni junak jede crve.
Pored ove neobične okolnosti koja prati pisani uzor, nevolja ovog filma je to što pripada jako uskoj niši – ako je na engleskom podžanr filmova koji su bili namenjeni gotovo isključivo crncima dobili naziv blacksploitation, ovaj film bi smo komotno mogli nazvati pripadnikom boysploitation subžanra. Drugim rečima, ovaj film je, kao što možete videti i u trejleru na dnu ovog teksta, za dečake i o dečacima.

Opet, upravo to je i jedna od vrlina ovog filma – dečaci u njemu izgledaju, ponašaju se i govore onako kako se od jedanaestogodišnjaka i očekuje.
Ostvarenje ovog tipa nemoguće je ne porediti sa klasikom kakvi su Gunisi, i u tom smislu se ovaj film možda nalazi i pred većim izazovom od svog slavnog prethodnika: dok u Gunisima imamo ekipu dečaka (i poneku devojčicu) čije prijateljstvo već prihvatamo kao gotovu stvar, ovo je priča, pre svega, o sticanju prijatelja – a kako Erika, jedina devojčica sa bitnijom ulogom u filmu nekoliko puta konstatuje, „dečaci su šašavi“.


Priča prati Bilija, novog dečaka u školi, koji se, samim tim što je nov, nađe na meti školskog nasilnika Džoa. Već prvoga dana, Džoovi lakeji Bilijev termos napune crvima, i, da bi se izvukao iz neprijatne situacije, Bili iznosi tvrdnju da to nije ništa strašno jer on svakog dana jede crve, čak se i opkladi sa Džoom da može da pojede deset komada istih. Uslovi opklade su sledeći: Bili mora da pojede deset crva u subotu, od jutra do sedam sati uveče. Ukoliko izgubi, moraće da proparadira kroz školski hodnik sa gaćama punim ovih sluzavih životinjica. Ako Džo izgubi, on je taj koji će morati to da učini, ali on ima tu prednost da ima svoju ekipu i da je taj koji postavlja uslove.  Praktično, to znači da su crvi u filmu spremljeni na sve odvratniji i odvratniji način.

Ostatak radnje teče, manje-više, predvidljivo: dečaci će menjati strane, Bilijev mlađi brat Vudi će biti konstantna smetnja, itd, itd – tu je čak i baba koja radi u prodavnici mamaca za koju celo mesto priča da je veštica. Dakle, sve baš kako treba.

Ono što ovaj film čini posebnim, jeste da je jedan od retkih koji priznaju ono što King kaže u romanu To – za većinu odraslih, kao da ni ne postojiš dok ne pređeš magičnu visinu od metar i po. Sve vreme dok Bili prolazi kroz agoniju jedenja crva, njegovi roditelji, iako su ljudi na mestu, nemaju pojma šta se njemu zaista dešava.

Istovremeno, i tata prolazi kroz svoju varijantu pakla „novog klinca“ – na poslu niko ne zna njegovo ime, niti on može da zapamti imena svojih kolega, bori se sa nepoznatim kafematom i mora da se pretvara da zna da igra tenis da bi se dodvorio kolegama na poslu. Film snimljen iz perspektive  roditelja bio bi, možda, još čudniji i još tužniji.
Kad smo kod tužnih momenata, film tek ovlaš dodiruje odnos između Džoa i njegovog starijeg brata, ali i to je dovoljno da nam pokaže razliku između sveta tinejdžera i dečaka koji su na samoj ivici puberteta, kao i da nam pokaže da ni nasilnici ne nastaju bez ikakvog povoda, a pri tom nam i ne popuje preterano.

Na kraju, za jedan film koji ima za ciljnu publiku pre svega dečake, i to dečake koji smatraju da su scene crva koji eksplodiraju u mikrotalasnoj sam vrh umetničkog izraza, tu je i pomenuta Erika, jedina devojčica u filmu, i možda baš zato što nije duboko upletena u priču, jedini glas zdravog razuma.
Sve ovo, i još mnogo više, staje samo u osamdeset i šest minuta.  Malo li je?

Interesantno je da su oba glavna glumca u filmu – i Luk Bernar koji igra Bilija, i Adam Hiks koji igra Džoa, karijeru nastavili kao „Diznijeva deca“. Konkretno, Luk i danas glumi u seriji „Srećno, Čarli“, a Adam je tumačio Lutora u seriji „Zik i Lutor“, obe na Dizni kanalu.

Nešto čudno se desi sa većinom Diznijeve dece – sa izuzetkom Martike i Džastina Timberlejka, završe manje ili više bizarno - brijući glavu (Britni), ili ližući čekić (Majli), ili, što je možda i najgore, porastu da budu Šaja La Buf. U tom smislu, Adam, koji sad ima već dvadeset i jednu godinu, možda i nije loše prošao sa poslednom ulogom „outđeni sin-narkoman žene iz dnevne smene u CSI: Las Vegas, koja se u jednoj epizodi i pojavila i umrla“. Sad izgovorite to triput, ali brzo.

Poput filma To, čiji smo književni uzor već pominjali, i ovde su deca ona koja zaista iznose fillm na svojim plećima. Tom Kavano je simpatičan u ulozi oca, ali to ima više veze s tim što smo već naviknuti da ga posmatramo kao simpatičnog lika, dok su klinci ti koji moraju da zaista glume u ovom filmu i, bez izuzetka, neviđeno dobro im ide.

Zaista je šteta što ovo ostvarenje nije popularnije (mada, ako je suditi po brzini kojom sam ga, kah, dobavio kada se tek pojavio, i brzini od pre neki dan kada sam morao ponovo da ga nabavim radi ovog prikaza,  film je možda danas i popularniji nego što je bio na svom izlasku), jer je zaista sjajan za sve one koji imaju u kući dečake koji pripadaju ciljnom dobu, kao i za sve nas koji gazimo četvrtu deceniju i negujemo jedanaestogodišnjaka u sebi.
Dobro, za mene, okej?



Нема коментара:

Постави коментар