YOU CAN'T TAKE IT WITH YOU (1938)

REŽIJA: Frank Capra

ULOGE: Lionel Barrymore, Jean Arthur, James Stewart, Edward Arnold, Mischa Auer, Ann Miller

Teško je poverovati u to da bi jedan zadrti republikanac, među čijim su se idolima nalazile i ozloglašene face kao što behu Francisko Franko i Benito Musolini, mogao stati iza ekranizacije pozorišne predstave koja u sebi nosi antikapitalističke, čak i blago prokomunističke ideje, i načiniti od nje film koga se neće stideti. Ne samo da je takav postojao – lik se zvao Frenk Kapra, znate ga – no se tim i sličnim pogledima na svet bavio još nekoliko puta, i pre i posle filma o kome ću danas pisati.

MOONRISE KINGDOM (2012)

PIŠE: Darko Jovanov

REŽIJA: Wes Anderson

ULOGE: Jared Gilman, Kara Hayward, Edward Norton, Bruce Willis, Bill Murray, Frances McDormand

            Za razliku od Tima Bartona, o čijem je stvaralaštvu bilo reči u prošlom tekstu, Ves Anderson je reditelj koji me svakim svojim naslovom iznova iznenadi. (I veliki Skorseze, sudeći po tekstu koji je napisao za Esquire još davne 2000. godine, deli moju emociju.) Istina, i njemu mnogi prebacuju da se ponavlja, da slične čudnovate likove provlači kroz celu svoju filmografiju, ali njegovi filmovi, bar po meni, imaju taj redak i važan kvalitet koji Ameri nazivaju rewatchability. Takav, nanovogledljiv film je i Moonrise Kingdom, prvi njegov rad od animiranog The Fantastic Mr. Fox.

FRANKENWEENIE (2012)

PIŠE: Darko Jovanov

REŽIJA: Tim Burton

GLASOVI: Charlie Tahan, Martin Short, Martin Landau, Catherine O’Hara, Winona Ryder

           

            Ideja na kojoj počiva novo Bartonovo ostvarenje, crno-beli 3D animirani film Frankenweenie, začeta je još početkom osamdesetih, da bi, 1984. godine, bila pretočena na celuloid kao kratki igrani film sa Baretom Oliverom i Šeli Duval. U osnovi je stara priča o prijateljstvu između čoveka i psa, koja se produbljuje dodavanjem elemenata mita o doktoru Frankenštajnu i njegovom čudovištu (koji je skovala Meri Šeli), i ta je priča, pre tridesetak godina, pomogla Bartonu da se afirmiše u svetu filma, ali je, isto tako, baš ovo ostvarenje učinilo da ga otpuste iz kompanije Disney – zbog tamne atmosfere kojom je odveć odisao. Danas mu se on vraća, iskusniji, bogatiji i uronjeniji u osamljeničko mračnjaštvo obloženo humorom, sa namerom da dosanja taj san, a ista ta kompanija je distributer. Vremena se, očigledno, menjaju, kao i ljudi.

THE CABIN IN THE WOODS (2012)

PIŠE: Sycophant

REŽIJA: Drew Goddard

ULOGE: Kristen Connolly, Chris Hemsworth, Anna Hutchison, Fran Kranz, Jesse Williams, Richard Jenkins, Bradley Whitford

            Horor je žanr koji je posebno teško pravilno ekranizovati. Komedije zavise od tajminga[1], drame od patosa[2], a horori od mešavine misterije i straha. Pretnja (bilo da je antagonista u obliku čudovišta, ubice ili (nat)prirodne pojave) mora biti kredibilna kao opasnost, što se postiže njenim postepenim otkrivanjem - diktiranjem tempa misterioznosti. Ako se se to uradi prerano - gubi se osećaj strepnje i želje publike da reši slučaj pre likova u filmu. Ako se to uradi suviše kasno - publici može da dosadi čitava premisa, pošto negativac mora da bude aktivan učesnik (prepreka) u fabuli, čija se ruka/kandža/pipak oseća kao stalno zloslutno prisustvo. Strah je ono što razlikuje takav zaplet od standardnog trilera ili akcionog filma.

END OF WATCH (2012)

PIŠE: Darko Jovanov

REŽIJA: David Ayer

ULOGE: Jake Gyllenhaal, Michael Peña, Anna Kendrick, America Ferrera

            Možemo reći da je Dejvid Ejer svoj zanat, kako rediteljski, tako i scenaristički, ispekao opevajući ulice grada Los Anđelesa. Training Day, Harsh Times, Dark Blue i Street Kings su neki od naslova koji slave kalifornijski velegrad, pa End of Watch, njegov poslednji proizvod, samo nastavlja tu tradiciju, stavivši, kao i par puta ranije, akcenat ne na žitelje zabačenih sokaka ili napucane i istetovirane mobstere, već na LA's finest – pripadnike policije. (Dakle, A.C.A.B. ubeđenici, huligani i anarhisti - ostavite za sobom nadu ako čitate ovaj tekst.)

THE SESSIONS (2012)

PIŠE: Darko Jovanov

REŽIJA: Ben Lewin

ULOGE: John Hawkes, Helen Hunt, William H. Macy, Moon Bloodgood

            Šta sve možeš da uradiš kad imaš milion dolara? Možeš se, praktično, osigurati za čitav život, ako su ti prohtevi razumni. Autić, stanče, vikendica. I malo šuški za obložiti jaknu pred izlazak sa društvom. Dakle, mogao bi, i to naročito ako živiš u Srbiji, uz pomoć tih šest ništica sništiti većinu svojih problema. ILI. možeš kamarisati te pare i reći – ajde da mi snimite film u kom Džon Hoks igra čoveka prikovanog za krevet i „gvozdena pluća“, a Helen Hant njegovog seks-surogata. E, da: H.H. da bude gola. Stalno.

            Istina, ne preterujem; film ne odmakne daleko, a mi smo već na „ti“ sa intimnim oblastima njenog tela. Ali... no, to vam je, deco, neka druga priča.

DREDD (2012)

PIŠE: Sycophant

REŽIJA: Pete Travis

ULOGE: Karl Urban, Olivia Thirlby, Wood Harris, Lena Headey

            

          Možda se sećate prvog pokušaja da se Sudija Dred ekranizuje - neponovljive Silvester Stalone verzije iz '95-te, koji je, zajedno sa Barb Wire, Steel i Batman & Robin[1] zamalo uništio žanr superherojskog filma, sve do Blade i Spawn, koji su vratili nadu da takvi filmovi mogu biti iole koherentni i kvalitetni. Prvi Dred pati od boljke akcionog blokbastera '90-tih - nepovezan, žanrovski neodređen scenario, koji istovremeno želi da bude ljubavna drama, buddy komedija i akcioni triler, sa obaveznim daškom naivne eko-političko-sociološko-filozofske poruke, spojenog sa estetikom ranih '90-tih[2] (slična estetici '80-tih, ali sa manje laka za kosu i više boja koje prouzrokuju epileptični napad).

            

            Verujem da nisam jedini kome je taj film toliko ubio želju da više ikada gleda neku adaptaciju Dreda da je, saznavši da prave novi film, mentalno progunđao: „Uf, kako li će tek ovo ispasti, kada je prošli bio toliko oduran?!“. Što se ispostavilo kao greška, pošto je ovaj Dred u svakom smislu superiorniji od starog. Posle svega gorenapisanog to možda i ne zvuči kao preterani kompliment, ali novi Dred nije samo dobra adaptacija - već i dobar film.

ARGO (2012)

REŽIJA: Ben Affleck

ULOGE: Ben Affleck, Bryan Cranston, Alan Arkin, John Goodman

Umetniku je teško da bude objektivan. Nemoguće, čak. Leonardo može naslikati Đokondu; kao što i jeste, na kraju krajeva. Ali, da je ta ista žena nekim čudom ovladala vremeplovidbom i, nekog sumornog jutra, pokucala na vrata jednog španskog ekscentrika sa špicastim brcima tražeći da mu pozira, na slici koja bi tom saradnjom nastala ona bi se verovatno javila nakalemljena na telo antropomorfne vučice, dok joj pasta al dente curi iz nosa i obmotava se oko vratova Romula i Rema koji mirno spiju na njezinim ogoljenim dojkama. Elem, znate šta želim reći. Tako je i ovaj film, američki, je l’ te, raspleo storiju iz jednog jedinog, svog ugla, ne trudeći se da drugu stranu, onu koja je nepoznatija ostatku sveta, osvetli i opravda joj postupke.

SILVER LININGS PLAYBOOK (2012)

PIŠE: Darko Jovanov

REŽIJA: David O. Russel

ULOGE: Bradley Cooper, Jennifer Lawrence, Robert De Niro, Jacki Weaver, Chris Tucker

Uzmeš nekoć najpoželjnijeg svetskog macana sa stažom u žanru komedije, trenutno najatraktivniju cicku koja kuje karijeru, vremešnu i iskusnu legendu Holivuda bez solidne uloge poslednjih godina, i, na kraju, zarđalog komičara koji (na stranu ona vražja franšiza) nije snimio film 15 godina, ogrneš mantil pogane verzije Frenka Kapre i – Akademija kleca, klone i podvriskuje. A ako uspeš tome da dodaš i neku psihofizičku boljku novog doba, budi siguran da će članovi žirija slati u manastire svoju prvorođenu žensku decu da bi ona tamo svoja devičanstva čuvala samo za tebe. Potencijalni uspeh te formule je, očigledno, naslutio Dejvid O. Rasel, jer je sa 8 (i slovima: osam) nominacija za Oskara, ovaj njegov film jedan od glavnih pretendenata za dominaciju na dodelama u februaru.

DJANGO UNCHAINED (2012)

REŽIJA: Quentin Tarantino

ULOGE: Jamie Foxx, Christoph Waltz, Leonardo DiCaprio, Samuel L. Jackson, Kerry Washington

Kad se malo osvrnem, ispadne da sam skoro trećinu svog života posvetio priželjkivanju da ovo čudo dobije oblik i izađe na svetlost dana. Godine 2004, pošto je završio Kill Bill, u javnosti se načela priča o namerama Kventina Tarantina da napiše scenario i režira jedan film o Drugom svetskom ratu, i jedan vestern. Prvu zamisao je obistinio pre tri i po godine, kada su Inglourious Basterds prekrojili istoriju i stali Fireru na rep. Za premijeru druge smo čekali gregorijanski Božić 2012. godine, i, kako to obično biva sa božićnim čudima – čekanje se isplatilo.

SUBMARINE (2010)

REŽIJA: Richard Ayoade

ULOGE: Craig Roberts, Yasmin Paige, Noah Taylor, Sally Hawkins, Paddy Considine

Stigla je nova kalendarska – nekima i radna – godina, i red bi bio da se i mi, gikovska bratija ovoga bloga, oglasimo tim povodom: dakle, želimo vam radosne praznike, uspehasrećezdravljaljubavi i svega ostalog; imate odrešene ruke da dopunite ovu kratku, ali suštinsku listu, ili zamenite ove životne kvalitete onima koji vam nedostaju ili slabije funkcionišu. (Uzgred, odnedavno nas možete pratiti i preko društvenih mreža. Evo linkova: Facebook stranica / Twitter profil)

Pa, da pređemo na stvar. Ričard Ajoadi (Richard Ayoade) je možda jedan od najvećih lordova našeg vremena. Kolumnista je Total Filma, istakao se ulogom Mosa u popularnoj seriji The IT Crowd, režirao je neke od spotova indi bendova kao što su Arctic Monkeys i Vampire Weekend, a bio je i gostujući reditelj u jednoj epizodi američke serije Community, meni veoma drage. Dakle, radi se o jednoj bitnoj figuri, koja je, pre dve (sada već tri) godine, ovim filmom debitovala u dugometražnim vodama, ekranizujući roman Džoa Dantorna.

THE HOBBIT: AN UNEXPECTED JOURNEY (2012)

REŽIJA: Peter Jackson
ULOGE: Martin Freeman, Ian McKellen, Richard Armitage

Sećam se šesnaestogodišnjeg mene koji sa nestrpljenjem čeka projekciju Gospodara prstenova kako bi nakon iste mogao da se busa u prsa svojim poznavanjem materije i objašnjenjem zbog čega je film mnogo lošiji u odnosu na knjigu. Priznajem, da mogu, sada bih tom balavcu opalio ćušku i rekao mu da ćuti i uživa u filmu. Suština osvrta na moju ciničn(ij)u prošlost je to da sam sa potpuno različitim pristupom ušao u bioskop sada i pre deset godina. Od Gospodara sam očekivao da mi pruži Srednju zemlju na dlanu i vrati magičan osećaj koji sam imao čitajući romane po prvi put. Mnogo godina kasnije svestan sam da, iako taj osećaj nije isti, ipak je sasvim dobar, što je sasvim dovoljan razlog da svake zime pogledam celu trilogiju. A šta je sa Hobitom? U inat svom starijem bratu, ovaj film je pogodio centar. Kroz svoja nepuna tri sata mi je neprestano držao kez na licu (osim u toku jedne scene sa tužnim malim ježom) i izbacio me iz bioskopa nasmejanog i srećnog, a to je malo filmova uradilo od Guniza pa naovamo.

NORTH BY NORTHWEST (1959)

PIŠE: Darko Jovanov

REŽIJA: Alfred Hitchcock

ULOGE: Cary Grant, Eva Marie Saint, James Mason

            Awww, shucks! Old? Me? Why, I'll be darned! – mora da je pomislio Džimi Stjuart, kada je Hičkok, mesto njega, izabrao Kerija Granta za nosioca svog novog filma. Naime, legendarni reditelj je često birao Stjuarta za tumača protagoniste svojih filmova, i ta je saradnja nejednom urodila plodom. Ali, kada je Vertigo prošao loše na bioskopskim blagajnama, Britanac se zamislio i zaključio da je gospodin Stjuart, tada pedesetogodišnjak, zbog svog „staračkog“ izgleda glavni krivac za neuspeh tog filma da donese visoku zaradu, pa je za svoj sledeći projekat, priču o običnom čoveku za kog inostrani špijuni veruju da je agent vlade Sjedinjenih Država, odabrao gospodina Kerija Granta, još jednu facu iz Holivuda četrdesetih godina, a koji je – ah, ironije! – četiri godine stariji od Džimija.

COLD MOUNTAIN (2003)

PIŠE: Darko Jovanov

REŽIJA: Anthony Minghella

ULOGE: Jude Law, Nicole Kidman, Renee Zellweger, Ray Winstone, Philip Seymour Hoffman, Natalie Portman, Giovanni Ribisi

           Baš u trenutku kada je jagma za Ilijadom dogorevala, a svi su mislili da u slepom starini Homeru nema više čorbe za još jedan sličan uspeh, i da je samo običan one-hit-wonder (ili, po naški, jedared-čudo) – ahajske knjižare je prodrmala Odiseja, još jedan ep bestseler koji je uspalio i puk i kritičare, ovog puta o povratku slavnog ratnika domovini i ženi koja ga verno čeka. I taj je spev, sa mnogim svojim motivima, u narednih nekoliko milenijuma obrađivan često i temeljno, kako u književnosti (Uliks, na primer), tako i na platnu ili malom ekranu (TV serija sa Armanom Asanteom, prošli put pomenuti O Brother, Where Art Thou? braće Koen) – a film o kome će danas biti reči je upravo to: ekranizovanje romana Čarlsa Frejžera koji je svojevrsna adaptacija Homerovog epa, iako veoma slabo zasnovana na njemu.

BLOOD SIMPLE. (1984)

REŽIJA: Joel Coen

ULOGE: Dan Hedaya, Frances McDormand, John Getz, M. Emmet Walsh

Elem, mi smo vršnjaci, ovaj film i ja. Znamo se; ono, na ćao-ćao smo, ali nikad nisam imao priliku da ga pobliže upoznam. Prvenac braće Koen je, na savet Sema Rejmija (autora Evil Dead serijala), finansiran tako što su njegovi tvorci, bukvalno, išli od kuće do kuće i prikazivali trejler traživši novčanu podršku od meštana, da bi na kraju skupili tri frtalja miliončeta za to svoje čedo. Produkt toga je jedan od najboljih neo-noir naslova i odličan početak jedne rodbinske saradnje koja traje do dana današnjeg, nekada uspešne, nekada manje takve.