2 DAYS IN NEW YORK (2012)

REŽIJA i SCENARIO: Julie Delpy

ULOGE: Julie Delpy, Chris Rock, Albert Delpy, Alexia Landeau, Alex Nahon

Čekajući da se završni deo Linklejterove Before...trilogije, Before Midnight, dogega sa belosvetskih filmskih fešti do lokalnog bioskopa (ili, puj-puj-puj, torent-sajtova), kako jedan prosečan ljubitelj filmova sebi da ispuni vreme? Utvrđivanjem gradiva i ponovnim gledanjem prva dva naslova iz iste, na primer; naravno, može se, uz Waking Life ili The School of Rock, dopuniti poznavanje režiserovog opusa, ili, na kraju krajeva, okrenuti se friškom pothvatu Žili Delpi po imenu 2 Days in New York, interesantnoj i luckastoj smesi žanrova poprilično potcenjenoj od strane nesrpske, satanske i anarhističke zajednice korisnika sajta ИМДб.цом.

SEARCHING FOR BOBBY FISCHER (1993)

PIŠE: Darko Jovanov

REŽIJA I SCENARIO: Steven Zaillian

ULOGE: Max Pomeranc, Ben Kingsley, Laurence Fishburne, Joe Mantegna, Joan Allen

            Bobi Fišer – kakvo čudo od čoveka, poremećena inteligencija sa rukama i nogama, hodajuća kontradiktornost izletela pravac iz Manovog romana! Ninajući se na ljuljašci genija dodirnuo je oba pola, podigao prašinu, učinio da mu se ljudi dive i da ga preziru, a onda nestao. Ne jednom – nekoliko puta, čak. Posle svetskog prvenstva 1972. godine, povukao se iz svih takmičenja, ispario skoro potpuno, da bi tek s vremena na vreme izranjao iz mase: jednom je čak bio i uhapšen, zbog toga što je navodno odgovarao opisu pljačkaša tek orobljene banke – smatrao je da su mu smestili; da je taj pritvor udar na njegovu ličnost. Zbog meča sa Borisom Spaskim u tadašnjoj Jugoslaviji, koja je u to vreme, kao što pamtimo, bila pod sankcijama (dakle, zabranjivana su joj bilo kakva sportska dešavanja), izgubio je državljanstvo Sjedinjenih Država, pa se do kraja života potucao po raznim zemljama sveta, zaključno sa Islandom. Taj prometejski meč, odigran na Svetom Stefanu i u Beogradu, ali i Fišerov antiamerički stav uopšte, učinio ga je večnim prijateljem srpskog naroda, što je pre nekoliko godina umalo rezultovalo imenovanjem jedne ulice u prestonici po njemu. (Ja ga, iskreno, više cenim kao vanrednog šahistu no kao nosioca bilo kakvih stavova, ali – to je samo moje mišljenje.)

WILD BILL (2011)

REŽIJA I SCENARIO: Dexter Fletcher

ULOGE: Charlie Creed-Miles, Will Poulter, Sammy Williams, Liz White, Leo Gregory, Andy Serkis, Jason Flemyng

Za one kojima je ime Dekstera Flečera poznato i drago, imam jednu lepu vest. (Kasni godinu i po dana, doduše, pa stoga teško da vam otkrivam toplu vodu – ali je svejedno lepa.) Vaš miljenik je, naime, rešio da okuša svoje mogućnosti i sa druge strane objektiva, a latio se i pera, te je bio i koscenarista svog rediteljskog prvenca. Sad, za ove druge, koji to ime čuju prvi put – gledali ste Lock, Stock and Two Smoking Barrels? Da? Onda ga znate. Ne Stingov sin. Ne poludžindžer. Ne Transporter. Onaj četvrti, da, da. Taj. (Autor na ovom mestu skreće pažnju na činjenicu da su mu poznata i imena drugih glumaca iz prve postave tog filma Gaja Ričija, i da je tekst otvorio na ovaj način isključivo iz želje da zabavi čitaoca. (U čemu je, naravno, podbacio.))

SATURDAY NIGHT AND SUNDAY MORNING (1960)

PIŠE: Darko Jovanov

REŽIJA: Karel Reisz

ULOGE: Albert Finney, Shirley Anne Field, Rachel Roberts, Bryan Pringle

            Pedesete i šezdesete godine prošlog veka u britanskoj umetnosti obeležio je pokret poznat kao kitchen sink realizam, deo Novog talasa, koji je, nalik Zolinom naturalizmu 19. veka, Muze spuštao među ljude, u masu, u fabrike i u kuhinje, u sivi smog svakodnevice. Glavni likovi su postali antiheroji iz radničke klase, ljutiti mladići koji svoje vikende ispijaju u pabovima, a ostatak slobodnog vremena vitlaju pesnicom ka sistemu ili bivaju dorabotnici u brakovima precvalih dama. Ova faza u umetnosti (kitchen sink = sudopera) je svoje ime dobila po jednom radu slikara Džona Bratbija, iz njegove serije slika kuhinjskih predmeta i pomagala, što je, na neki način, trebalo da pokaže kako je glavni interes tadašnjih stvaralaca – oslikavanje banalnosti života, život sam po sebi, grub i sirov, bez dorade i ulepšavanja. Saturday Night and Sunday Morning Karela Rajsa je pristojan predstavnik žanra: ne prvi, ali, sasvim sigurno, jedan od najupečatljivijih u toj tmurnoj hrpi.

LIMELIGHT (1952)

REŽIJA, SCENARIO, MUZIKA, PRODUKCIJA: Charles Chaplin

ULOGE: Charles Chaplin, Claire Bloom, Sydney Chaplin, Buster Keaton, Nigel Bruce

            Da je, srećnom igrom slučaja, i danas živ, dragi i voljeni klovn Čarls Čaplin – zahvaljujući nekom gigantu kreativnosti iz Kraljevine Jugoslavije, na ovim prostorima poznat i kao Šarlo Akrobata – napunio bi 124 godine u utorak, 16. aprila. Nažalost, nije; ali, sudeći po agilnosti koju je pokazivao u mnogim svojim filmovima, uključujući i ovaj o kome će biti reči, bio bi to i dalje jedan vraški živahan čilager, razigrani matorac sa pundravcima u podleđu.

SEVEN PSYCHOPATHS (2012)

Piše: Nenad J.

Režija i scenario: Martin McDonagh

Uloge: Colin Farrell, Sam Rockwell, Christopher Walken, Woody Harrelson

Martin McDonagh je, sasvim očigledno, pisac koji gaji izvestan soft spot za psihopate u svojim scenarijima. Od Oskarom ovenčanog krateža Six Shooter, preko fenomenalnog In Bruges do najnovijeg Seven Psychopaths, na ekranu su nam prikazani psihotični likovi raznih tipova, za promenu – sasvim ubdeljivo i zabavno. Nakon što sam pre skoro godinu dana video trejler i glumačku postavu za ovaj film, moram priznati da se u mene uvukla strepnja jer, kao što je običaj poslednjih godina, filmovi sa odličnim reklamama često ne uspeju da iste i opravdaju. Na svu sreću, ovde to nije bio slučaj. Naprotiv, film me je oduševio i to na potpuno drugačiji način od onog koji sam očekivao.

GET CARTER (1971)

PIŠE: Darko Jovanov

REŽIJA: Mike Hodges

ULOGE: Michael Caine, Ian Hendry, Britt Ekland, John Osborne, Bryan Mosley

ZABAVNA ZABELEŠKA: Reditelj Hodžiz je za tumača uloge Džeka Kartera isprva imao na umu Ijana Hendrija, koji se u završnoj verziji filma pojavljuje kao smutljivac Erik Pejs, ali je rola na kraju pripala Majklu Kejnu. Hendri mu to nikada nije oprostio.

            Momku sa jednom tako dugom, ispunjenom i uglavnom kvalitetnom karijerom, kakav je Moris Miklvajt (alijas Majkl Kejn), teško nalazimo onu jednu, veliku, pravu ulogu koja ga definiše kao glumca. To može biti poručnik Bromhed iz filma Zulu, koji ga je učinio zvezdom; Hari Palmer, špijun koga je igrao u pet filmova (prvi je The IPCRESS File); Alfi, kokni ženskaroš iz šarenih šezdesetih; Majlo Tindl, energični rival Olivijeu u genijalnoj misteriji Sleuth; ili, pak, Alfred, batler Brusa Vejna iz Nolanovog betmenskog serijala, po kome je, u osmoj deceniji života, postao poznat mlađim naraštajima. Pa, ipak, za njegov film Get Carter, o kome ću danas naškrabati štošta, može se reći da je inspirisao i definisao nekoliko narednih generacija filmadžija, i otvorio novo poglavlje u britanskoj kinematografiji. Znate Gogoljev Šinjel i ono što je Dostojevski za nj izgovorio? Ili Zmajev „izvor“ i Dučićev odnos prema istom? E, taj fazon. Evo, preći ću granicu pristojnosti i reći da, bez Kartera i njegove zaostavštine, možda ne bi bilo ni Gaja Ričija i Čađavih dvocevki ili sličnih kvalitetnih naslova.

DAYS OF WINE AND ROSES (1962)

REŽIJA: Blake Edwards

ULOGE: Jack Lemmon, Lee Remick, Charles Bickford, Jack Klugman

ZANIMLJIVA ZABELEŠKA: Ime Days of Wine and Roses potiče iz pesme Vitae Summa Brevis Ernesta Dausona, pesnika čiji su stihovi poslužili kovanju naslova još jednog filmskog klasika – Gone with the Wind.

Holivudu, na velikom platnu ili van njega, alkosa nikad nije manjkalo – verujem da ćemo se svi složiti sa tom tvrdnjom. Jedni su bili tek ljubitelji kapljice i uživaoci boemije, neki se žestinom bavili rekreativno, a bilo je, kažu, i slučajeva prave zavisnosti, sa hektolitrima cuge, delirijumima uz insekte i sitne glodare, kao i mamurlucima od nekoliko stepeni Rihtera. Jednu od najpoznatijih filmskih alko-izvedbi doneo nam je Rej Miland, tumačeći ulogu Dona Birnama u čuvenom ostvarenju The Lost Weekend Bilija Vajldera. Manje poznati, ali ništa slabiji na polju cevčenja, jesu bračni par Klej iz filma o kom ću sad pljucnuti reč il’ dve: oni su Džek Lemon i Li Remik, a pomenuto delo nosi ime Days of Wine and Roses.

CAPE FEAR (1962)

REŽIJA: J. Lee Thompson

ULOGE: Gregory Peck, Robert Mitchum, Polly Bergen, Lori Martin, Martin Balsam, Telly Savalas

Sudar titana. Zaista ne znam kako bih drugačije mogao imenovati filmski susret ovih velikana, za koje slobodno možemo reći da su jedni od najtalentovanijih glumaca svoje generacije. Robert Mičam i Gregori Pek u naletu čelenkama, psiho-pop Hari Pauel protiv atraktivnog advokata Atikusa Finča, kao dva jarca na deblu. Ko će pobediti? Ko je jači? Zašto, uopšte, ukrštaju rogove? Čitaj dalje, nestrpljivi čitaoče, čitaj, i ne osvrći se!

MARTY (1955)

REŽIJA: Delbert Mann

ULOGE: Ernest Borgnine, Betsy Blair, Joe Mantell, Esther Minciotti

Neki se filmovi naprosto – zagube. Nagrade im se napraše na polici, rolne celuloida postanu memljive i trošne, televizije prestanu da se lome o prava za prikazivanje... i nečiji trud, možda i višestruko nagrađen, postane istorija. A neretko, krivac za to nije ni zastarelost teme, niti loša gluma ili neki sličan propust, već pusta razmaženost gledalaca i neobjašnjiv strah od dvobojne filmske zabave.

Takav je i ovde slučaj; Marty, nekadašnji dobitnik četiri „oskara“ (režija, scenario, glavna muška uloga i najbolji film) i prvi američki film nagrađen kanskom „zlatnom palmom“, danas je skrajnut, izopšten, i jošte živi mahom u sećanjima vremešnih kinooperatera i istinskih poznavalaca sedme umetnosti.

YOU CAN'T TAKE IT WITH YOU (1938)

REŽIJA: Frank Capra

ULOGE: Lionel Barrymore, Jean Arthur, James Stewart, Edward Arnold, Mischa Auer, Ann Miller

Teško je poverovati u to da bi jedan zadrti republikanac, među čijim su se idolima nalazile i ozloglašene face kao što behu Francisko Franko i Benito Musolini, mogao stati iza ekranizacije pozorišne predstave koja u sebi nosi antikapitalističke, čak i blago prokomunističke ideje, i načiniti od nje film koga se neće stideti. Ne samo da je takav postojao – lik se zvao Frenk Kapra, znate ga – no se tim i sličnim pogledima na svet bavio još nekoliko puta, i pre i posle filma o kome ću danas pisati.

MOONRISE KINGDOM (2012)

PIŠE: Darko Jovanov

REŽIJA: Wes Anderson

ULOGE: Jared Gilman, Kara Hayward, Edward Norton, Bruce Willis, Bill Murray, Frances McDormand

            Za razliku od Tima Bartona, o čijem je stvaralaštvu bilo reči u prošlom tekstu, Ves Anderson je reditelj koji me svakim svojim naslovom iznova iznenadi. (I veliki Skorseze, sudeći po tekstu koji je napisao za Esquire još davne 2000. godine, deli moju emociju.) Istina, i njemu mnogi prebacuju da se ponavlja, da slične čudnovate likove provlači kroz celu svoju filmografiju, ali njegovi filmovi, bar po meni, imaju taj redak i važan kvalitet koji Ameri nazivaju rewatchability. Takav, nanovogledljiv film je i Moonrise Kingdom, prvi njegov rad od animiranog The Fantastic Mr. Fox.

FRANKENWEENIE (2012)

PIŠE: Darko Jovanov

REŽIJA: Tim Burton

GLASOVI: Charlie Tahan, Martin Short, Martin Landau, Catherine O’Hara, Winona Ryder

           

            Ideja na kojoj počiva novo Bartonovo ostvarenje, crno-beli 3D animirani film Frankenweenie, začeta je još početkom osamdesetih, da bi, 1984. godine, bila pretočena na celuloid kao kratki igrani film sa Baretom Oliverom i Šeli Duval. U osnovi je stara priča o prijateljstvu između čoveka i psa, koja se produbljuje dodavanjem elemenata mita o doktoru Frankenštajnu i njegovom čudovištu (koji je skovala Meri Šeli), i ta je priča, pre tridesetak godina, pomogla Bartonu da se afirmiše u svetu filma, ali je, isto tako, baš ovo ostvarenje učinilo da ga otpuste iz kompanije Disney – zbog tamne atmosfere kojom je odveć odisao. Danas mu se on vraća, iskusniji, bogatiji i uronjeniji u osamljeničko mračnjaštvo obloženo humorom, sa namerom da dosanja taj san, a ista ta kompanija je distributer. Vremena se, očigledno, menjaju, kao i ljudi.

THE CABIN IN THE WOODS (2012)

PIŠE: Sycophant

REŽIJA: Drew Goddard

ULOGE: Kristen Connolly, Chris Hemsworth, Anna Hutchison, Fran Kranz, Jesse Williams, Richard Jenkins, Bradley Whitford

            Horor je žanr koji je posebno teško pravilno ekranizovati. Komedije zavise od tajminga[1], drame od patosa[2], a horori od mešavine misterije i straha. Pretnja (bilo da je antagonista u obliku čudovišta, ubice ili (nat)prirodne pojave) mora biti kredibilna kao opasnost, što se postiže njenim postepenim otkrivanjem - diktiranjem tempa misterioznosti. Ako se se to uradi prerano - gubi se osećaj strepnje i želje publike da reši slučaj pre likova u filmu. Ako se to uradi suviše kasno - publici može da dosadi čitava premisa, pošto negativac mora da bude aktivan učesnik (prepreka) u fabuli, čija se ruka/kandža/pipak oseća kao stalno zloslutno prisustvo. Strah je ono što razlikuje takav zaplet od standardnog trilera ili akcionog filma.

END OF WATCH (2012)

PIŠE: Darko Jovanov

REŽIJA: David Ayer

ULOGE: Jake Gyllenhaal, Michael Peña, Anna Kendrick, America Ferrera

            Možemo reći da je Dejvid Ejer svoj zanat, kako rediteljski, tako i scenaristički, ispekao opevajući ulice grada Los Anđelesa. Training Day, Harsh Times, Dark Blue i Street Kings su neki od naslova koji slave kalifornijski velegrad, pa End of Watch, njegov poslednji proizvod, samo nastavlja tu tradiciju, stavivši, kao i par puta ranije, akcenat ne na žitelje zabačenih sokaka ili napucane i istetovirane mobstere, već na LA's finest – pripadnike policije. (Dakle, A.C.A.B. ubeđenici, huligani i anarhisti - ostavite za sobom nadu ako čitate ovaj tekst.)